Za Đorđa, prošlog avgusta Francuska više nije bila samo želja i nepoznanica, već mesto gde je otkrio novu dimenziju volontiranja, različitosti i mladosti. Kamp na obali jezera Salagou, nedaleko od Monpeljea, postao je prostor susreta ljudi iz različitih zemalja, jezika i temperamenta, ali i mesto posebnih prijateljstava i neočekivanih trenutaka, koji zauvek ostaju u sećanju. Pročitajte iskustva i osećanja koja je on poneo sa ESC kampa Protecting Heritage 3.
Dragi volonteri, ja, kome je do prošle godine Francuska bila nepoznanica u iskustvenom smislu i velika želja i interesovanje kročio sam tog 16. avgusta 2023. godine na jug zemlje Francuske, u jedan od najbrže rastućih gradova u zemlji – Monpelje. Miris lijandera, Mediterana, miris različitosti, kao i heterogena i anizotropna sredina daju poseban oblik istorijskom i dobro očuvanom arhitektonskom nasleđu i mladim ljudima koji doprinose ambijentu stvarajući dinamičnu i šarenu atmosferu.
Bili smo situirani u kampu, na samoj obali jezera Salagou, koji se nalazi na nekih pedeset kilometara od Monpeljea i na oko 10 kilometara od mesta Clermont-l’Hérault. Na prvi pogled – nepristupačno. Veliko – mala iščekivanja su se presipala iz jednog trenutka u drugi, iz jedne hemisfere u drugu. Teško je odlučiti da li je bolje biti racionalan pri isprobavanju nečeg novog u svojoj
životnoj priči ili se prepustiti trenutku pre samog mesta okupljanja i u toku kampa. Iako izgledamo, nismo hrabri, pogotovu ako je događaj ili predmet o kome je reč nov našim zenicama. Ulazim u tramvaj koji vodi do mesta okupljanja. Okrećem se u kontra smeru i osmatram devojku sa višednevnim rancem za planinranje. Fizički opis i više nego dovoljno se poklapa mom. Intuicija mi je govorila da idemo u istom pravcu, smeru i u sebi nosimo sličnu energiju. Draga, ti si deo naše ekipe. Eskiviram i odlazim da se upoznam. Bio je to nezaboravan trenutak u mojoj glavi. Oduvek sam voleo da probijam led. Tada smo se upoznali,a i odmah, zgotivili Adela, iz Češke, i moja malenkost. Nakon dolaska u kamp upoznajem i Moma, Justinu, Zošu, Paula, Laru, Sofiju, Anu, Ruže, Tomasa, Mariu, Nadiu, Georga, Anu.
Različitost je najlepši deo na kampu koji sam osetio. Potpuno jedinstveni, a opet koherentni, željni igre i dobre zabave. Različitost naših maternjih jezika davalo je posebnu notu akcentu. Preplitanjem mekog i tvrdog naglašavanja reči obezvredili smo engleski jezik. Ali opet, ko na to mari. Sebi smo stvorili sopstvenu ćeliju, svet u toj udolini između brda i vrleti, kraj jezera Salagou. Hladno – topli mentaliteti su voda i večni plamen naše mladosti i osećanja. Povučenost devojaka sa planine Tatre i rasplasanost i vreva u očima Katalonki. Pribranost Nemice, moja harizma, Momova smisao za humor. Karike koje su činile to druženje originalnim su naše unutrašnje ja, koje smo poneli sa sobom od kuće i nesvesno predstavili na kampu.
Sa čovekom je kao i sa kamenom u prirodi: Ako ga bacimo ka nebu, dostići će visinu i pašće na dno dok ga ponovo ne lansiramo. Nikada, ili skoro nikada, neće ocrtati ivicu kosmosa.
Ja sam bio kamen u slučaju sa Justinom Ostrovskom. Ljubav je otrcana fraza. Priznajem, dok sam ležao u pesku zaljubio sam se. Iako, ponovo priznajem, ne znam šta je zaljubljenost. Voleli
smo se. U pesku, šatoru, hamaku. Mene, istraživača, interesovale su oči i sve ono u vezi sa njom, za mene nepoznato. Nepoznanica me je i odvela do Vroclava. Kvasac u Francuskoj, prerastao je u kvasac u Poljskoj. Moj kvasac je motiv, koji stalno narasta, kao bakino testo.
Đorđe Ćajić, priča nagrađena na konkursu „Ranac pun priča“ 2024. godine
