Prvi deo
***Piše Đorđe Vidojević – volonter Mladih istraživača Srbije***
Kada ste se odlučili da se prijavite na kamp, ČESTITAM, pola posla ste završili. Pored toga potrebno je da stignete do tamo. A to možete učiniti poprilično lako ako provedete nekoliko sati istražujući sve opcije niskobudžetnog transporta na internetu. Da ne bih dužio, prešao bih na konkretne primere iz svog iskustva kako sam pokušavao da uštedim novac tu i tamo, a više tamo. Nekada sam bio uspešan, nekada ne toliko, ali na to vam se i inače svede život, zar ne? U ovom tekstu neću pričati o samim kampovima, jer je to potpuno druga tema i bilo bi mi potrebno mnogo više prostora i vremena. Pokušaću da se držim teme i da govorim o tome kako sam stizao do kampova, šta sam radio kada nisam bio na kampovima i kako sam se vraćao u Srbiju. To znaci da ću pokriti sledeće zemlјe: Češku, Nemačku, Portugal, Španiju i Belgiju. Usput ću podeliti sa vama i nekoliko korisnih sajtova i aplikacija.
Prva zemlja u koju sam otišao na kamp, bila je Češka. Jedan od razloga zašto bas Češka je bio taj što sam smatrao da je dovoljno daleko, ali i dovoljno blizu da bih prvi put sam otišao na kamp Na kampu nisam nikada bio do tada, i sve što sam znao o njima je bilo sa papira ili iz ovakvih članaka. Učesnici kampova su većinom mladi koji idu u srednju školu ili studiraju, a to znaci da, tokom leta, kada se najčešće ide na kampove, oni imaju dosta slobodnog vremena[1], što dalje znači da mogu da se igraju sa tim vremenom i tako uštede novac (na primer, mogu da putuju vozom iako to traje malo duže ili da 7 sati čekaju presedanje na sledeći low coast let) Vođen time, ja sam kupio povratnu voznu kartu Beograd – Budimpešta, što je stvarno najjeftinija varijanta kako stići do našeg severnog komšiluka. Povratna karta je 26.00 evra,a karta u jednom pravcu 15 evra (pogledajte ovde http://www.srbvoz.rs/page24.html cene). Dobro, putovanje traje duže nego kolima ili Gea tursom, ali zato ne morate da molite nikoga da vas vozi ili da plaćate kombi duplo/troduplo više. A i u vozu možda upoznate (kao ja) devojku koja živi u Italiji (a koja je odrasla u Beloj crkvi), prethodnu noć odlučila da dođe u Srbiju na rodjendan druga, uzela prvi autobus i onda dotrčala u poslednjem trenutku do voza u kome ste vi. Ćao Žaklina!
A onda će možda (kao u mom slucaju) u istom kupeu biti i neka druga osoba koja ide da drži predavanje u nekom manastiru, ima 25 godina i priča I pokazuje vam fotografije svoje žene, koja je, naravno, ostala kod kuće sa jednim detetom i drugim u stomaku, a onda, negde oko Inđije, možda stignete do price o tome kako je homoseksualnost delo sotone. U tom trenutku barem možete da pogledate u Žaklinu i prevrnete očima. And hey it’s only your first trip to your first workcamp! Vozovi mogu da budu superzabavni. Nisu se slucajno dvoje sreli u vozu[2], a ne u FlixBusu. Dobro, ja nisam još sreo osobu sa kojom bih šetao celu noć i posle deset godina snimio drugi deo filma, ali i dalje putujem vozovima, tako da NIKAD SE NE ZNA.
Kada sam stigao u Budimpeštu, oko 13h, čini mi se, imao sam vremena do 20/21h kada sam hvatao noćni voz (još jedna dobra stvar su noćni vozovi, jer tako ne morate da plaćate prenoćište). A to znači – A DAY TO SIGHTSEE ANOTHER CITY (ne budite stipse, platite 3 evra da ostavite prtljag u jednom od ormarića na prelepoj železničkoj stanici Budapest Keleti) ! Nakon što vidite sve mostove u Budimpesti i metalnu obuću zakovanu u zemlju tik pored dunava koja odaje počast stradalim Jevrejima (u Novom Sadu takođe postoji spomenik pored Dunava posvećen slično stradalim Jevrejima – hey, A HISTORY LESSON AS WELL u članku o tome kako jefitino stići do kampa, who would know). U redu, vraćam se na temu. Onda ste ušli u voz Budimpešta –Prag (pre nekih pet godina, kada sam išao na svoj prvi kamp, to je koštalo 19 evra), u kupeu ste sa dva Rumuna koji su odlučili da odu do Praga da se tamo bacaju ponekom skejt-parku, a kontrolor u vozu vam kaže da se pazite džeparoša jer ih ima puno u ovim vozovima i da, iako zaključate kupe it’s not the safest bet. Onda Rumun odluči da uzme učkur i zakači ga za vrata, tako da, ako neko pokuša da otvori vrata cimne njega. Nisam siguran koliko to funkcionše, but fair enough. Onda vam preostaje da zagrlite svoj backpacking backpack i dremate (ako nemate backpacking backpack, uzmite neku vreću za stvari, a onda Google Maps, nađite najbliži Dekatlon u zemlji u kojoj vam je kamp i pravac po jeftin backpacking backpack). U 6 ujutru stižete u Prag i pomislite „Pff, stalno pričaju kako je Prag pun ljudi, a sad nema nikoga, a pored Karlovog mosta stojim”. A onda se setite da je sada 6.30h. Za sat i po biće prepuno ljudi. Ako pokušate da kupite kartu Prag–Budimpesta, za posle kampa, na železničkoj u Pragu, shvatićete da je duplo skuplja, iako je ista relacija i isto kilometara. Something about multiple companies and prices, ne znam. Samo znam da je nisam kupio i da sam odlučio da o tome brinem kasnije. Posle sam otišao na internet i našao OrangeWays bus Prag–Budimpesta za 19 evra, WOOHOO! Sada kada sam guglao Orangeways, izaslo mi je https://www.goeuro.com/bus_providers/orange_ways pretpostavljam da je Goeuro kupio OrangeWays. Oh capitalism. Mada, da sada idem u Češku na kamp, verovatno bih otisao na FlixBus app, i olakšao sebi zivot, što iI vama preporucujem. Mislim da FlixBus trenutno ima najviše linija u Evropi, a nastavlja da ide okolo , kupuje druge bus prevoznike. Kupio je evropski ogranak Megabus-a! Koji je inače najveci low coast bus prevoznik u severnoj Americi. Tako da sam se na kraju kampa vratio u Budimpeštu za isti novac, samo sada busom, a ne vozom.
Tada nas je bus ostavio nemam pojma gde, ali je bilo pored metro stanice, tako da je bilo poprilično lako doći do Budapest Keleti. I plus, u busu sam upoznao finog Mađara kojeg sam kasnije pitao za pravac tj. kako stići do stanice Keleti, jer Google Maps u Mađarskoj sa srpskom karticom troši mnooogo para[3]. On je kuvar sa juga Mađarske, tada je živeo u Budimpešti, a kasnije (according to FB), preselio se u London, a sada je u Barseloni. FB – tu da vidite šta rade ljudi koje ste videli jednom u životu.
P.S.
I am sorry but I will not call the gorepomenutu zemlju Czechia. You will always be Czech Republic to me.
