Pre nego što je započela putovanja po celom svetu, prvo samostalno putovanje u inostranstvo Maje Dimitrijević bio je volonterski kamp „Celtic Festival„u malom nemačkom gradu Nagoldu. Kao studentkinja Učiteljskog fakulteta, želela je da uradi nešto drugačije, da upozna svet, ljude i sebe. Taj kamp, ispunjen druženjem, radom, keltskim kostimima i jednim nezaboravnim zip-line sudarom, bio je početak njenog puta ka otkrivanju novih kultura i životu ispunjenom putovanjima. Maju je nekad posao vodio na sve strane sveta. Danas živi u Austriji i sa osmehom se prisetila svog prvog volonterskog kampa i iskustva koje joj je pomoglo da veruje sebi i da hrabro krene u svet. Ovo je njena priča.
Moj prvi volonterski kamp desio se u nemačkom gradu Nagoldu, pre tačno osam godina. U to vreme sam bila student Učiteljskog fakulteta i bilo je jako komplikovano organizovati se sa društvom za neko putovanje. U toj mojoj potrazi naišla sam na Mlade istraživače. Biranje kampa je bila avantura sama po sebi – toliko opcija, toliko zemalja, a vremena samo za jedan kamp. Izabrala sam Nemačku, jer me je oduvek privlačio njen jezik, a želela sam kad sam već tu i da posetim rodbinu koja živi u blizini i tako da produžim svoj boravak još nedelju dana. Uz to, tema kampa je bila predobra.
Naziv kampa bio je “Kelten Festival” – događaj koji se održavao svake druge godine i koji, nadam se, i danas postoji, iako se već tada pričalo da bi mogao biti poslednji. Naša volonterska grupa imala je zadatak da pomogne u pripremi festivala. Dekorisali smo prostor, pravili natpise, šili keltske kostime i brinuli da sve bude spremno na vreme za Keltske igre. Na samom festivalu lokalci su formirali svoje timove, a mi kao volonterska ekipa, imali smo svoj tim.
Organizatori su nam omogućili da učestvujemo i na raznim drugim događajima i izletima. Prisustvovali smo koncertu koji se održavao na tvrđavi, posetili smo obližnje mesto – Tübingen, vozili se čamcem po reci i, naravno, probali čuvenu Schwarzwald tortu — jer ipak smo bili u blizini Schwarzwalda. Jedan od je izleta je bio i adventure park, gde nam se dogodila i mala nezgoda. Na zip-line stazi nije bilo osoblja koje bi proveravalo, a linija je bila prilično dugačka. Raquel iz Španije se već spuštala i trebalo je da sleti na platformu, dok sam ja u tom trenutku zaletela da se ne zaglavim… Međutim, ona je skliznula sa platforme i krenula lagano unazad — pravo ka meni. U sledećem trenutku, sudarile smo se nasred zip-line-a! Tada nas je osoblje vuklo sa motkama do kraja zip-line kako bismo se spustile. Završile smo sa manjim povredama, ona sa izguljenom mindjušom i glavoboljom, a ja sa oblogama na kolenu.
Mogu reći da uprkos nezgodi, to su bile nezaboravne tri nedelje – ispunjene osmehom, radom i druženjem. Od prvog dana smo se ponašali kao da se poznajemo godinama. Kuvanje za celu grupu, rad do kasno uveče, zajedničke šale, improvizovane proslave rođendana, pa čak i poneka ogrebotina ili povreda. U toj šarenolikoj grupi ljudi iz različitih zemalja rodila su se prava prijateljstva, a neke simpatije su čak prerasle i u brakove. Kamp je trajao tokom jula 2017. godine, ali osećaj koji je ostao je neprocenjiv. To je bilo moje prvo samostalno putovanje u inostranstvo kao i prvi let avionom (ali ne i poslednji!) Taj kamp je bio početak mojih putovanja.
………………………………………………………………………………………………..
Ukoliko vam se dopala Majina priča, poslušajte njeno gostovanje u podcastu sa SheBalkans, gde deli kako je upravo volonterizam probudio njen duh istraživača koji je korak po korak odveo do života među oblacima.
