Ponekad najlepše životne priče počinju na mestima na kojima ih najmanje očekujemo. Za Todora Vara, učenika trećeg razreda Gimnazije u Bečeju, jedno teško životno razdoblje u dečijoj bolnici postalo je trenutak preokreta koji ga je poveo ka svetu volontiranja. Inspirisan razgovorima i podrškom koje je tada dobio, odlučio je da se upusti u svoju prvu međunarodnu volontersku avanturu i to u Estoniji. Evo kako je Todor ispričao svoju priču:
Prošle jeseni, 2023. godine, kao učenik Gimnazije u Bečeju, dobio sam priliku da učestvujem u programu Erasmus+. Zahvaljujući tome sam imao prilike da posetim Andaluziju. Sa desetoro mojih školskih drugara i dvoje profesora otputovali smo do grada Algeciras, pored Malage.
Par nedelja nakon Španije ja sam se ozbiljno razboleo, tako da sam bio upućen u dečiju bolnicu. Ne prisećam se rado tog perioda. Bolnica kao bolnica – moja bol i plač male dece.
Međutim, meni se tu ipak desilo nešto lepo. Moj saborac, drug, cimer kako god… moj Kole, tada je imao tri meseca. Bolničke dane je provodio sa svojom mamom, Minom. Mina i ja smo pričali puno. Ona je izuzetna osoba. Puno me je savetovala u vezi odrastanja, školovanja i tome slično. Ona mi je skrenula pažnju da u mladosti nikako ne propustim volonterske kampove i program Mladih Istraživača Srbije.
Nakon što sam ozdravio počeo sam pratiti rad Mladih istraživača Srbije. Naravno da sam se istog trenutka odlučio da ću ja pre ili kasnije učestovati u njihovom programu. Međutim, saopštivši moje namere roditeljima, razočarao sam se. Oni nažalost nisu delili moju zainteresovanost prema volontiranju.
I taman kada sam mislio da ideju o volontiranju treba da odložim za par godina, među ponuđenim kampovima zapazio sam volontiranje na folk festu u Marjaami, u državi Estonija. Skupio sam snage i saopštio roditeljima. Oni videvši moju odlučnost seli su samnom pred komp i zajedno smo počeli guglati o Estoniji. Tada sem već znao da sam na pola puta do Estonije :_D.
Prvi put u životu, 29. jula 2024.godine, sam samcat, uz moralnu podršku Nebojše iz Mladih istraživača Srbije, uputio sam se preko Helsinkija u Talin. Iz Talina autobusom sam doputovao do Marjame. Vođa kampa, Alina, upoznala nas je sa obavezama volontera. Nas sedmoro volontera: Joan iz Španije, Jade iz Francuske, Azra is Turske, Jiaying iz Kine, Dianely iz Meksika, i Ruskinja Alina odmah smo se sprijateljili. Otprilike smo svi jednako razmišljali: obaveze odraditi odmah i besprekorno, da bi imali što više vremena za druženje.
Naš zadatak je bio da očistimo okolinu kampa i održavamo čistoću na terenu za vreme održavanja folk festa. Pošto sam i ja sam strastveni folkloraš, slobodno vreme mi je puno značilo: sa drugarima sa kojima se osećam lepo, mogu da upoznajem kulturu ljudi iz zemalja koje nisam dosad poznavao. Igrom slučaja, imao sam prilike da predstavim narodni ples moje nacije. Ne bih da se hvalim, ali mislim da sam ih oduševio. čak su me sutradan organizatori pozvali, da zajedno sa posetiocima festa izvedem i predstavim naš ples.
Ne mogu da tvrdim da ću svakom volonteru ovog kampa biti kum na venčanju, ali da ćemo se do kraja života sećati timskog rada, višesatnih priča, smeha i upoznavanja raznih kultura iz Marjame, to garantujem. I tako ova moja priča postaje okrugla. Tinejdžeru iz Srbije, noćna mora – bolnica, postaje najlepši san – volonterski kamp.
Dragi moji drugari, nemojte slediti moj primer – ne morate da odete do bolnice da biste upoznali Mlade Istražviače Srbije – dovoljno je da zapratite njihovu Fejsbuk stranicu .
Todor Varo, priča nagrađena na konkursu „Ranac pun priča“ 2024. godine
